БАЊАЛУКА – Изложба “Алекса Шантић и мостарски књижевни круг” аутора академика Ранка Поповића отворена је у Галерији Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) у понедјељак увече, на 156. годишњицу пјесниковог рођења, а у години обиљежавања стогодишњице његове смрти.
Изложбу ће бањалучка публика имати прилику да погледа у наредних мјесец дана.
Поред академика Поповића, аутора изложбе, на поставци је радио и академик Миливоје Унковић, управник Галерије АНУРС, док су сарадници у изради изложбе и каталога Станиша Тутњевић, Сања Бјелица Шаговновић, Шемсудин Златко Сердаревић и Даниел Грујић.
На самом отварању публици су се обратили Ранко Поповић и Сања Бјелица Шаговновић, предсједница Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” из Мостара, а двије Шантићеве пјесме отпјевао је и на гитари одсвирао Саша Берендика.

“Зачетак мостарског књижевног круга најнепосредније налазимо у раду Српског пјевачког друштва ‘Гусле’ у Мостару, али на ширем културном и књижевном плану његов настанак и углед треба сагледавати у контексту развоја српске књижевне традиције у Босни и Херцеговини, која крајем 19. и почетком 20. вијека доживљава снажан успон”, истакао је Поповић.
Он подсјећа да је Јован Дучић мостарски књижевни круг називао и мостарским културним устанком.
“То и јесте био устанак, само у нарочитим условима и не више онај оружани против турског завојевача, него културни и политички против црно-жуте монархије, гдје је требало одважности, памети и стамености, па да се такав устанак подигне. Њега је пратио и покрет Срба за црквено-школску аутономију, који је већ 1906. успјешно окончан и дао је велике плодове. Постале су самосталне црквено-школске општине”, рекао је Поповић. Све се, како је додао, дешавало страшно убрзано.
“За двије деценије требало је стићи толике вијекове заостајања, а то су стигли младићи који су већ са 18-19 година преузимали на себе терет великог националног посла. Културни покрет Срба у Мостару, касније пренесен у све босанскохерцеговачке градове, није био никаква изолована чињеница. Он је текао истовремено са снажном политичком борбом. Око тих јаких центара и новопокренутих књижевних часописа, какви су били мостарски ‘Народ’, сарајевска ‘Српска ријеч’, бањалучка ‘Отаџбина’, стварали су се и политички кругови у које су улазили исти ти људи да би постајали народни заступници у босанскохерцеговачком Сабору. То су људи који су имали снаге да сваком кажу оно што је заслужио и да се одупру свемоћном, некрунисаном краљу тадашње Босне и Херцеговине Бењамину Калају”, подвукао је Поповић. Он подсјећа да су сви ти силни и дивни плодови српске политичке, културне, економске и сваке друге борбе били прекинути крвавим Првим свјетским ратом.

“Међутим, ова генерација људи чија вас лица гледају са ових плаката на овој изложби заслужују да их се сјетимо. Није само Алекса Шантић у питању, јер таквог Мостара као једног културног чуда, нити Шантића самог какав јесте, не би било без свих тих људи. Шантић јесте био душа тог покрета. Његова глава је једно вријеме био Јован Дучић, а његова морална кичма Светозар Ћоровић, као што су на другим странама били људи слични њима и, рецимо, Петру Кочићу. Потребно се добро загледати у та лица и упитати се јесмо ли достојни потомци таквих предака”, нагласио је Поповић, додајући да је ова изложба мали допринос сјећању на Шантића, његове пријатеље, саборце и сараднике из младости, помињући притом и Атанасија Шолу, Јована Протића, Риста Кисића, браћу Радовиће, Риста Радуловића, Душана Васиљевића, Милана Ћуковића, Вицка Трипковића, Милана Радуловића, Риста Бошковића и Стевана Жакулу.
У мостарском књижевном кругу, наставио је Поповић, били су и рано прекраћени даровити пјесници Јефтан и Јаков Шантић, Алексина знатно млађа браћа, као и Осман Ђикић, миљеник мостарске књижевне чаршије и српске књижевности тог времена.
“Из тог круга изникао је и Владимир Ћоровић, десет година млађи Светозарев брат, потоњи знаменити историчар и књижевни критичар, као и писци Јован Палавестра, Хамза Хумо и Јован Радуловић”, закључио је Поповић.

Сања Бјелица Шаговновић наводи да Шантић за Мостарце није само велики пјесник, него и симбол града.
“Шантић и његови савременици, браћа Ћоровићи, Јован Дучић и плејада изврсних Мостараца и Херцеговаца, заправо, поставили су темеље савремене културе у Мостару и донијели дах Европе у једну до тада учмалу мостарску средину. Кроз свој рад у ‘Гуслама’, ‘Зори’, ‘Просвјети’, Шантић нам је оставио богату културну баштину. Осим што је био велики родољуб, Шантић је био и неко ко је волио сваког човјека. То је истицао на један посебан начин, јако је његовао заједништво у Мостару и зато га се Мостар и данас радо сјећа, иако знамо да он у свом граду и даље нема мјесто какво би требало да има”, казала је, између осталог, Бјелица Шаговновићева.