Служењем парастоса и полагањем цвијећа на гроб Алексе Шантића на Православном гробљу Бјелушне у Мостару данас је обиљежена 98. годишњица смрти великог пјесника.

Парастос су одржали мостарски свешетници Радивоје Круљ, Душко Којић, Бранимир Боровачанин и Небојша Радић уз присуство чланова Управног одбора Српског просвјетног и културног друштва ”Просвјета” Градски одбор Мостар, Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва ”Гусле” и замјеника предсједника Градског вијећа Мостара Велибора Миливојевића.

Замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић истакао је да је Алекса Шантић наш понос, прави примјер како се може бити и Мостарац и књижевник и Србин.

”Враћа нас у ранија времена када је живот био тежи, а опет су  једни друге више поштовали. Он треба бити свијетли путоказ свима нама у Мостару како треба живјети и радити, а град кроз враћање његовог имена улицама, трговима, школама показати  какву будућност и на којим основама желимо да изградимо. Друштвена заједница у цјелини требала би да више промовише лик и дјело Алексе Шантића, али не само Шантића, него низа других умјетника, књижевника који требају да буду узор нашој дјеци у одгајању и одрастању”, нагласио је Миливојевић.

Члан Надзорног одбора СПКД ”Просвјета” ГО Мостар Златко Сердаревић нагласио је да је Алекса Шантић човјек који је задужио, не само ову, већ и наредне генерације својим дјелом, али и својом личношћу.

”Када се спомене Мостар прва алузија је Алекса Шантић. Када се говори о његовом дјелу онда треба истаћи да су сви познати књижевници и књижевни критичари сагласни да је он уникум у смислу да је писао искрену поезију, што је мало ко од других пјесника са простора бивше Југославије.  Мало је која личност као Алекса имао способност и дар да је његово величанствено дјело потпуно сагласно са његовом личношћу. Какво му је дјело, таква му је личност. Када се чита његова поезија види се његов лик, а када се гледа његов лик може се осјетити његова поезија. Да не говоримо колико је Шантић волио све народе, уважавао мултиетнички живот у Мостару, колико је цијенио комшилук, о томе су пјесме испјеване. То је основни разлог зашто је тако обљубљен код свих и зашто траје и зашто ће трајати”, казао је Сердаревић.

Он је подсјетио да је у предратном периоду тадашња власт Мостара јако пуно урадила на афирмацији његовог дјела и лика,  покрећући манифестацију ”Шантићеве вечери поезије” подигнута је статуа, биста, помепезно обиљежена стогодишњица његовог рођења.

”Као и у сваком рату и у овоме је дошло до десктрукције његових обиљежја. Што се тиче садашњег времена СПКД ”Просвјета” ГО Мостар је преузела организовање манифестације ‘Шантићеве вечери поезије’ које су поново доживјеле тријумф и кроз ту манифестацију враћено је име пјесника у Мостар. Имамо случајева да се у неким круговима  негира његово дјело, а врло је чудно да у шкослким уџбеницима нема Шантића или је то минимум. Још увијек траје деструкција његовог дјела, али пуно тога је и постигнуто, посебно ‘Шантићевим вечерим’ које су међународног карактера”, казао је Седаревић.

Предсједник СПКУД ”Гусле” Радислав Тубић нагласио је да ”Гусле” и ”Просвјета” достојанствено чувају сјећање на Алексу Шантића. ”Нажалост, не осјећамо да је то случај са Градом Мостаром, а Шантић је свој живот посевтио Мостару и по његовом лику и дјелу Мостар је познат надалеко. Једна од школа, заправо Гимназија Мостар, требала би да носи Шантићево име као некада”, навео је Тубић.

Он је нагласио да би стално требали да се присјећамо Шантићевих порука да живимо заједно и односимо се једни према другима на најбољи начин.

Алекса Шантић умро је 2. фебруара 1924. године од, тада неизљечиве болести, туберкулозе.

Мостар и данас памти и препричава његову сахрану, јер се таква ни прије, ни послије није догодила у граду на Неретви.

Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје проводи највећи дио свог живота.

Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог “Аџа”. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао “необично мртвило”, које је било посљедица “угушеног херцеговачког устанка против Аустрије”. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”, “Не вјеруј”, Претпразничко вече”, а његов пјеснички опус је преко 700 пјесама.

Почетком 1887. године постао је сарадник “Голуба”, затим часописа “Босанска вила”, те “Нове Зете”, “Јавора”, “Отаџбине”. Наредне године основао је Српско пјевачко друштво “Гусле”, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора “Просвјете”. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа “Зора”, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /”Моја отаџбина”/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /”Остајте овдје”, “Хљеб”/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /”Ми знамо судбу”/.

Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент баште, бехара, хамама, шедрвана…, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Таква је пјесма “Емина”, а дух те пјесме је толико погођен да је пјесма ушла у народ и пјева се као севдалинка.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Више школа у Републици Српској и Србији, те једна школа у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.

Нажалост у његовом Мостару, само у трећини његове улице данас стоји табла с његовим именом, а гимназија која је носила пјесниково име такође је преименована у Гимназију Мостар.

У Мостару је остао само Шантићев парк гдје се  налази и његов споменик.

Српско просвјетно друштво ”Просвјета” Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво ”Гусле” у Мостару сваке године организују ”Шантићеве вечери поезије”, а сваке треће године на манифестацији се додјељује и Књижевна награда ”Алекса Шантић”.